Moja prica

Poslednji uzdah Da li je smrt ponižavajuća i može li joj umetnost vratiti uzvišenost i lepotu, dilema je sa kojom se ovih dana susreće svetska umetnička javnost, raspaljena projektom nemačkog umetnika Gregora Šnajdera, koji je izazvao ogromne kontroverze objavljujući potragu za umirućim osobama koje bi svojevoljno pristale da za potrebe njegovog umetničkog rada, umru u galeriji. Tako bi posetioci mogli da vide svetlost koja poigrava na licu i telu umirućeg, dok poslednji put udišu. Smrt kao umetničko delo predstavlja, izgleda, poslednji uzdah savremene umetnosti. Ideja da umirući čovek može biti eksponat u galeriji, a da bi publika dolazila da posmatra stvarnu smrt na delu predstavlja jedan od najbizarnijih susreta sa besmislom savremene potrage za slavom, pažnjom, novcem i paradoksalno - životom. Umetnik se kune da bi umirući bio u centru pažnje, da bi sve bilo urađeno u saradnji sa porodicom onoga koji umire i da bi publika imala priliku da od ovog umetničkog dela nekako dobije privatnu ceremoniju. Fascinacija smrću u ovoj radikalnoj formi, u ovoj morbidnoj ideji upotrebe čoveka, stavlja ovog umetnika u žižu pažnje, slaveći njegov (morbidni, gladni) umetnički život. Moralne dileme se roje - ali svakako najmorbidnija u ovoj priči jeste ideja o dobrovoljnom pristanku umirućeg da od svog kraja napravi umetničko delo drugome. Da svoj život, pa i svoju smrt, pokloni egzibicionizmu i narcizmu umetnika. Ideja o posedovanju tuđe smrti kao vlastitog umetničkog dela, simbolički je ravna ubistvu. Radi se, između ostalog, o poništavanju drugoga, ali i o izvesnom ljudožderstvu u pustinji savremene civilizacije. Neki kritičari su, zgranuti ovom idejom, primetili da između ovog projekta i posmatranja egzekucija, nema nikakve razlike. Jer postoji fundamentalna razlika između prikazivanja smrti na umetnički način i prikazivanja stvarne smrti. Umreti u galeriji, pred očima posetilaca, predstavlja, posredno, samrtnički vapaj dekadencije savremene civilizacije. Što bi rekao genijalni pesnik, „ne napuštaj me svete, ne idi, naivna lasto“.

Poslednji uzdah Da li je smrt ponižavajuća i može li joj umetnost vratiti uzvišenost i lepotu, dilema je sa kojom se ovih dana susreće svetska umetnička javnost, raspaljena projektom nemačkog umetnika Gregora Šnajdera, koji je izazvao ogromne kontroverze objavljujući potragu za umirućim osobama koje bi svojevoljno pristale da za potrebe njegovog umetničkog rada, umru u galeriji. Tako bi posetioci mogli da vide svetlost koja poigrava na licu i telu umirućeg, dok poslednji put udišu. Smrt kao umetničko delo predstavlja, izgleda, poslednji uzdah savremene umetnosti. Ideja da umirući čovek može biti eksponat u galeriji, a da bi publika dolazila da posmatra stvarnu smrt na delu predstavlja jedan od najbizarnijih susreta sa besmislom savremene potrage za slavom, pažnjom, novcem i paradoksalno - životom. Umetnik se kune da bi umirući bio u centru pažnje, da bi sve bilo urađeno u saradnji sa porodicom onoga koji umire i da bi publika imala priliku da od ovog umetničkog dela nekako dobije privatnu ceremoniju. Fascinacija smrću u ovoj radikalnoj formi, u ovoj morbidnoj ideji upotrebe čoveka, stavlja ovog umetnika u žižu pažnje, slaveći njegov (morbidni, gladni) umetnički život. Moralne dileme se roje - ali svakako najmorbidnija u ovoj priči jeste ideja o dobrovoljnom pristanku umirućeg da od svog kraja napravi umetničko delo drugome. Da svoj život, pa i svoju smrt, pokloni egzibicionizmu i narcizmu umetnika. Ideja o posedovanju tuđe smrti kao vlastitog umetničkog dela, simbolički je ravna ubistvu. Radi se, između ostalog, o poništavanju drugoga, ali i o izvesnom ljudožderstvu u pustinji savremene civilizacije. Neki kritičari su, zgranuti ovom idejom, primetili da između ovog projekta i posmatranja egzekucija, nema nikakve razlike. Jer postoji fundamentalna razlika između prikazivanja smrti na umetnički način i prikazivanja stvarne smrti. Umreti u galeriji, pred očima posetilaca, predstavlja, posredno, samrtnički vapaj dekadencije savremene civilizacije. Što bi rekao genijalni pesnik, „ne napuštaj me svete, ne idi, naivna lasto“.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.